На Ритуалном Раду ПЛ “Мудрост”, 14.10.2019. године, прочитана је Инструкција ранијег Великог Мајстора Брата Бранка Медојевића који се прерано преселио на Вечни Исток. Инструкцију која је пред Вама, Брат Бранко је изложио на Ритуалном Раду ПЛ “Мудрост” 27.03.2011. године. Поред ове веома инспиративне и дубоко философске Инструкције, Браћу у ПЛ “Мудрост” је посебно дирнуло сазнање да је ова Инструкција, игром случаја прочитана свега шест дана пред рођендан драгог нам Брата Бранка. Имајући у виду озбиљност ове Инструкције, сматрамо да ће свој Браћи бити драго и од користи да се упознају са саджајем Инструкције Брата Бранка у целости.
БРАНКО МЕДОЈЕВИЋ
ВЕЛИКИ АРХИТЕКТА СВИХ СВЕТОВА
Обично отварање Радова у Масонском Ложама, без обзира на различите Обедијенције, почиње следећим речима: “У славу Великог Архитекте, Неимара свих Светова, у име универзалног и Слободног Зидарства…”. Исто тако, саставни део Ритуала отварања су речи Старешине, првог и другог надзорника: “Нека мудрост води нашу Градњу, нека је снага изведе (подржи), нека је лепота употпуни.”
О чему се овде ради? Реч је о стваралачком принципу у Слободном Зидарству: Масони у својим Ложама треба да споје мудрост, снагу и лепоту у грађењу храма на путу ка Светлости. При томе треба имати у виду да Велики архитекта свих светова није њихов створитељ, већ градитељ. Није Бог који је из ништа створио материју, свет, већ је Велики архитекта градитељ који успоставља ред и хармонију у природи и космосу, у човеку. Ових пар назнака о Великом архитекти тражи да се објасне философске основе Масонске идеје, односно основе философског поимања Великог архитекте. Као што је познато, кроз дугу историју човечанства, па све до данашњих дана, разни народи и људи су кроз идеју Бога сматрали и признавали да постоји вечни, универзални узрок свих ствари. Како су се мењале околности и степен развоја врсте Богова су се мењале, да би данас доминирално неколико њих. Шта им је заједничко? Сваки од ових Богова је створио свет: земљу као планету, све живо и мртво на њој и то из ничега. Тај процес стварања је самим чином стварања завршен и ништа не може да се мења. Интересантно је да је Католичка црква, после толико времена, пре годину и нешто дана признала, јер више није имала куд, исправност Дарвинове идеје еволуције. Друго, сваки од ових Богова је унапред одредио рађање, трајање живота и смрт сваког живог створа: и човеку, и животињи и биљци. Појединац је ту немоћан: као живом роботу одређено је, Божијом вољом, шта, како и за кога да ради. Треће, сваки од ових Богова, кроз дугу историју човечанства то је било често присутно, укидао је човека као мислећег човека, као ствараоца и визионара. Примера ради, кроз средњи век, па све до 17. века у оквиру Католичке цркве снажно је било присутно схватање: црква у име Бога одређује појединцу шта да мисли и шта да ради да би на тај начин показао своју веру у Бога и оданост цркви. Међутим, од 17.и 18. века снажно се пробија, захваљујући развоју Масонерије, буржоаским револуцијама, те револуцијама у техници и науци, једно сасвим друго појимање Бога. Ради се о поимању Бога као Великог архитекте свих светова. Сама реч архитекта указује реч о сасвим другачијем поимању Бога. Грчка реч архитектон је кованица од две речи: аркеин – што значи управљати и тектон – што значи занатлија. (видети: Анри Тор – Нугес, Масонска идеја, Београд, ЕВРО, 2003. год., стр. 64). Значи, архитекта је Мајстор који управља занатлијама при грађењу, онај који одређује план и хармонију (однос делова и целине) и контролише Градњу.
Овде архитектура значи одвајање од природе, њено превазилажење чином Градње, она је пут који нас води из хаоса ка реду и хармонији, од таме ка Светлу (исто, стр. 66). Многи научници тога доба објашњавали су идеју Бога као Великог архитекте. Примера ради, интересантно је мишљење Исака Њутна: “Принцип универзалне гравитације објашњава систем света, води ка јединству и показује један структуиран космос, у уређен и подложан Универзалном закону”. По И. Њутну, ова хармонична структура у космосу и природи води ка једном принципу, једном Архитекти без чијег би деловања космос био сам хаос (исто, стр. 67). Покрети планета, истиче Њутн, нису резултат само природних узрока, већ их покрива нека интелигентна сила. Или како би то Његош рекао у Горском вјенцу “све природа снабдијева оружјем/против нужде, против недовољства/ оштро осије одбрањује класије, трње ружу брани очупати/ зубовах је туште наоштрило/ зубовах је туште нашиљила/ коре, крила и брзине ногах/ и цијели ови беспореци / по поретку некоме следују.” По другим ауторима, Велики архитекта је и геометар и занатлија и уметник. Он је и законодавац – онај који ствара свет и организује га по правди, односно по Моралном закону. Масони говоре о Великом архитекти, а не о Великом ствараоцу. Велики архитекта је градитељ, успоставља ред о природи и оставља човеку да грађењем – спајајући мудрост, снагу и лепоту превазилази природу и у себи и око себе и да отвара пут ка Светлости. Овај стваралачки чин је битан за Масонско схватање Великог архитекте: реч је о слободи човека да спознаје законе природе (код других – они су дати унапред, као божанско одређење), да их стваралачки примењује, да мења себе, као и друштвене односе у којима живи. Само на тај начин, као свестрано развијена и обогаћена личност човек се може приближити Светлости.
Бог као велики стваралац је објект дате вере, дате конфесије, дате догме. Масонски Велики архитекта, ако га посматрамо у религијском смислу, је одвојен од дате конфесије, од дате догме. Он је везан за самог човека: за Морални закон (масонски кодекс), за поредак – духовни, а не природни, за поредак слободе и правде, за поредак Братске љубави.
За философску основу поимања Бога, тј. Великог архитекте битан је стваралачки и дијалектички принцип. Не ради се о томе да се потврђује неки принцип као нешто дато једном заувек. Уместо тога, ради се о непрекидном ширењу слободе, њеном отимању од природе и од људи, ради се о непрекидном ширењу стваралачких и духовних способности човека, о ширењу Братске љубави. Ради се о непрекидном грађењу Масонског храма.
Најзад, овакво поимање Великог архитекте тражи, да не би било забуне, да се одговори на питање: зашто се Масони, при иницијацији, заклињу над Библијом, зашто она спада у три велике Светлости Масонерије?
Ако се има у виду напред речено, јасно је да Библија не може бити света књига неке посебне религије и при томе лоцирана у датом времену и само у датом простору. Монопол на њено тумачење присвајају, као што је познато, разне цркве, разне власти и разне странке. Међутим, за слободне зидаре Свето писмо представља универзалну истину ван сваке религије, ван сваког догматског и антиисторијског система. Као апсолутна истина она припада свим људима, “свих вера, националности и религија” (исто, стр. 89). При томе, заклињући се на Библији Масони је прихватају као универзалну истину, као универзално доборо. Она “симболизује тај морални закон, како истиче Анри Тор-Нугес, који је у суштини закон љубави, правде и милосрђа и који може да их одведе ка Светлости.” (исто, стр.89).
У оквиру овако дефинисане Масонске “вере” остаје, наравно, простора и за религијско веровање сваког појединца. Уосталом, можда једног дана постојеће цркве буду замењене Масонском црквом на путу стваралачког и духовног развоја човека на њеоговом путу ка Светлости.
Рекао сам.