У наслову овe вести једноставно је написано “Од Светлости до Светлости”. Тај други крај путовања који нас очекује и за чије вагоне карту већ имамо али је Велики Градитељ свих светова љубоморно чува и не жели да је овери и покаже на седиште, води нас до тренутне смрти али вечног Светла на истоку када смо се сетили нашег Брата В.К. У предворју нашег Храма могао се чути само откуцај сваке емоције која је као нека тиха лавина хујaла ходницима. Брат В.К. је био са нама и није се уморио док није ушао у сва срца Браће. Жалобни рад је почео по ритуалу. Већа тишина се није могла ни наслутити. Браћа у колонама на својим местима и дужностима гледају у регалије Брата В.К. који нас није напустио већ се преселио на вечни исток, и следе пригушене ударце маља који их призива да откључају врата својих срца у која се Брат уселио и кажу шта осећају.
Тако је и било. Није се могло чути више лепих речи, анегдота, па и научити где се то може појести добар пасуљ, и како заправо нама овде на другој страни реке до Ложе Великог Градитеља свих светова и његових колона, требамо живети. Требамо живети баш онако како стоји у уводу овог путовања кроз рад и дело Поштованих Ложа за сваки дан, датум, дах и моменат. Брат В.К. није заслужио да његовим одласком на вечни исток ланац остане прекинут. Браћа су га повезала још јаче и рукама стегли љубав и емоцију у кругу али изнад својих глава толико јако да се то и осетило тамо негде на некој станици где ћемо ми за сада недостојни отићи и поново се под заклетвом дружити и радити. ТУГУЈЕМО! ТУГУЈЕМО! ТУГУЈЕМО!
Ритуални радови према предвиђеним плановима су настављени а речи за нашег Брата В.К. биле су заклетва Масонским Декалогом као некакав завет да ћемо се заједно са нашим Братом држати у вечном Братском ланцу и одолети сваком искушењу које се постави пред нас. ТУГУЈЕМО! ТУГУЈЕМО! ТУГУЈЕМО! АЛИ СЕ НАДАМО!